Kad slomljeni ljudi izgrade sebe ispočetka to postaje gromada od čovjeka.
Oni znaju da su sve nevolje bile potrebne da dođu do ovoga što su sada postali i ne žale za niti jednim trenutkom koji ih je doveo do sadašnjeg trenutka. Kad slomljeni ljudi krenu ispočetka ne bave se više nevažnim stvarima, ne zanimaju ih više nepotrebne bitke, oni žive život neopterećeni onim što je bilo, i što bi u budućnosti moglo biti.
Kad slomljeni ljudi izgrade sebe ispočetka oni više ne kopaju po nedovršenoj prošlosti, njima je posve jasno da ono što je bilo – bilo je i više se tu ne može ništa. Znaju da sada više nema potrebe tražiti neka nesuvisla opravdanja, izlike i objašnjenja kada sve to skupa više ničemu ne služi. Kad slomljeni ljudi krenu ispočetka ne trče više ni za kime, jer znaju da oni koji mogu bez njih, mogu i oni jednako tako bez tih istih.
Kad slomljeni ljudi izgrade sebe ispočetka oni ne troše više energiju na beznačajne stvari, razgovore koji nemaju smisao, oni znaju da težina i gorčina života ne mogu i ne smiju biti argument da se dignu ruke od života, već štoviše razlog da se još više prione onome u što vjeruješ i želiš. Slomljeni ljudi ne postaju ogorčeni zato što je život oko njih gorak, nego znaju da izbor stava mnogo važniji od onoga što vam život servira.
Kad slomljeni ljudi izgrade sebe ispočetka oni znaju da ego ne znači ništa, i da to što imaš potrebu da se pred nekim dokazuješ i ističeš ne govori još ništa o tvojoj veličini. Veličina je u jednostavnosti, iskrenosti, suosjećanju i odluci da nema odustajanja dokle god traje borba i da dokle god dišeš imaš prilike započeti ispočetka. Slomljeni ljudi prošli su sve životne škole i naučili su cijeniti male stvari i upravo ih to čini zahvalnima za život i sve u njemu.
